-Če­tvo­ro­čla­na po­ro­di­ca Sa­ve i Mi­li­ce Bi­go­vić, iz na­se­lja Trud­be­nik na­do­mak Nik­ši­ća, ži­vi u tru­loj ba­ra­ci, na ko­joj krov pro­ki­šnja­va, a sto­la­ri­je kao da ne­ma. Ima­ju dva si­na, od osam i se­dam go­di­na, i iz­dr­ža­va­ju se od 150 eura ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce. U raz­go­vo­ru za ,,Dan” Mi­li­ca nam je is­pri­ča­la da u na­se­lju ži­ve osam go­di­na i da se za to vri­je­me si­tu­a­ci­ja sa­mo kom­pli­ko­va­la, ta­ko da je sta­nje sa­da ka­ta­stro­fal­no.
- Objek­ti u ko­ji­ma ži­vi­mo pro­ki­šnja­va­ju, iz ka­na­li­za­ci­je u za­jed­nič­kim ku­pa­ti­li­ma, ko­ja ko­ri­sti i po ne­ko­li­ko po­ro­di­ca, iz­la­ze pa­co­vi i bu­ba­šva­be. Stra­hu­je­mo od za­ra­ze a ne­ma­mo sred­sta­va da spro­ve­de­mo de­ra­ti­za­ci­ju i dez­in­sek­ci­ju. Kro­vo­vi su od le­so­ni­ta, do­tra­ja­li od sun­ca i ki­še, pa ka­da pa­da sko­ro da nam je ljep­še na­po­lju ne­go u svo­jim do­mo­vi­ma. Dr­ve­ni pla­fo­ni pro­pu­šta­ju sva­ku kap vo­de. Uz svu mu­ku i ne­u­slo­ve, vi­še od dvi­je go­di­ne smo bez stru­je. Dje­ca uče uz šte­ri­ku. Ži­vi­mo kao u se­dam­na­e­stom vi­je­ku, ka­že Mi­li­ca Bi­go­vić.
Ona na­gla­ša­va da je glav­ni raz­log is­klju­če­nja sa elek­tro­di­stri­bu­tiv­ne mre­že taj što ni­je­su bi­li u mo­guć­no­sti da pla­ća­ju ra­ču­ne ko­ji su bi­li enorm­no vi­so­ki.
- Ne­mo­gu­će je da sa osnov­nim ure­đa­ji­ma u do­ma­ćin­stvu mo­že­mo po­tro­ši­ti 100 eura mje­seč­no. Ra­ču­ne kao da su na­pa­met pra­vi­li, a ne da su ra­ču­na­li stvar­nu po­tro­šnju, ka­že Bi­go­vić.
Ona na­gla­ša­va da su obra­ća­nja nad­le­žnim op­štin­skim i dru­gim slu­žba­ma za po­moć bi­la broj­na, ali da se ni­ko od njih ni­je udo­sto­jio da im po­mog­ne.
- Sve se za­vr­ša­va­lo sa­mo na obe­ća­nji­ma. Pred­stav­ni­ci op­šti­ne Nik­šić ob­i­šli su nas pri­je tri i po go­di­ne, po­pi­sa­li ma­te­ri­jal neo­p­ho­dan za sa­na­ci­ju ba­ra­ka, ali se sve za­vr­ši­lo na to­me. Obe­ća­li su da će do­pre­mi­ti blo­ko­ve da oja­ča­ju da­šča­ne zi­do­ve, te da će do­tra­ja­li le­so­nit na kro­vu za­mi­je­ni­ti li­mom, kao i ula­zna vra­ta i pro­zo­re na ba­ra­ka­ma. Ula­zna vra­ta na ba­ra­ka­ma za­pre­ču­je­mo dr­vi­ma, kao što sto­ča­ri za­tva­ra­ju sto­ku, jer ih ne mo­že­mo za­klju­ča­ti kao sav nor­ma­lan svi­jet, ka­že Bi­go­vi­će­va.
Is­ti­če da joj naj­te­že od sve­ga pa­da to što dje­ci te­ško da mo­že obez­bi­je­di­ti nor­ma­lan ži­vot i de­set da­na to­kom mje­se­ca, ta­ko da su pre­o­sta­lih dva­de­set vi­še glad­ni ne­go si­ti.
– Sa 150 eura so­ci­ja­le i dje­či­jeg do­dat­ka te­ško da mo­že­mo pre­hra­ni­ti se i de­set da­na u mje­se­cu. Isti­na, ka­da bi­smo je­li sa­mo pri­ga­ni­ce i suv hljeb mo­glo bi nam ci­je­li mje­sec po­tra­ja­ti. Te­ško je dje­ci ob­ja­sni­ti da hra­ne ne­ma. Du­ša me če­sto za­bo­li jer u ku­ći ne­mam ni ki­lo­gram bra­šna da bih hljeb za­mi­je­si­la ili ma­kar 50 cen­ti da bih ga ku­pi­la u pe­ka­ri, ka­že Mi­li­ca.
Uz sve to, ka­ko na­gla­ša­va, neo­hod­no je pla­ti­ti vo­du, ko­mu­na­li­je, i dje­ci obez­bi­je­di­ti pri­stoj­ne uslo­ve za ško­lo­va­nje.
- U ško­li ih ni­ko ne pi­ta da li ima­ju ili ne nov­ca za škol­ski pri­bor, za rad­ne li­sti­će i sve što im je neo­p­hod­no za re­dov­no ško­lo­va­nje, ka­že Mi­li­ca Bi­go­vić. Do­da­je da im te­ško pa­da što su ih nad­le­žne op­štin­ske in­sti­tu­ci­je za­bo­ra­vi­le, i ne okre­ću se na njih.
- Či­stim sta­no­ve, ula­ze ili odr­ža­vam hi­gi­je­nu u ne­kom od ugo­sti­telj­skih obje­ka­ta, ka­ko bih za­ra­di­la ma­kar dnev­ni­cu, i dje­ci obez­bi­je­di­la ko­li­ko to­li­ko pri­stoj­ni­je uslo­ve za ži­vot. Ipak, sve je ma­nje pri­vat­ni­ka ko­ji an­ga­žu­ju ne­ko­ga za bi­lo ko­ju vr­stu po­sla, jer zbog ne­ma­šti­ne sa­mi za­vr­ša­va­ju po­slo­ve, kao bi sma­nji­li iz­dat­ke, ka­že Bi­go­vić.L.N.